ZABLUDE KOJE DOVODE DO RAZDORA

Muslimani poseduju pogrešno mišljenje o nekim segmentima hrišćanstva. Potrudiću se da to svojim izlaganjem promenim. Ključna greška je u tome da Hrišćani tobože ispovedaju tri boga. Zabuna je nastala zato sto Hrišćani koriste uobičajan jezik, upotrebljavajući reči "Otac", "Sin" i "Sveti Duh" - Muslimani pod tim podrazumevaju tri različita boga! Po njihovom shvatanju Otac je - jedan, Sin - drugi, i Sveti Duh - treći. Ja na primer, stavljam akcenat na to da je Bog jedan, da je jedini Bog – Bog živi, i on kao živi Bog poseduje promisao o svetu. Bog mora da ima promisao. A u Božijem promislu postoji reč. Na taj način, u samom Bogu postoji božija reč. To jest Bog u svojoj reči - to nisu dva boga, vec jedan. Bog je ispunjen svojom rečju; on nosi reč kao što žena nosi dete u svojoj utrobi. A zatim se božija reč pojavljuje čoveku. Kada se stvar, koja se sadrži u samoj sebi, buduci oplodjena samom sobom, pojavljuje, kažu da se rodila iz svoje suštine. Evo zašto reč božiju nazivaju sinom: ona se rodila iz same božanske suštine, ali van vremena. Zato se jedini Bog naziva Ocem, i u njega je reč, koja je rodjena od njega i naziva se Sinom. Znači, Otac i Sin nisu - dva boga. Otac - Bog, Sin - reč božija. Muslimani veruju da je Bog stvorio svet pomoću reči. To jest ono što Muslimani veruju da je reč - Hrisćani nazivaju Sinom! U tom smislu Hrišćani mogu da im objasne, da Bog nema Sina, koji je odvojen od njega samog, imaju reč baš kao i Muslimani
Drugo, osnovna razlika izmedju Islama i Hrišćanstva se tiče Božijeg pojavljenja, njegovog otkrovenja. U Islamu se Bog ne pojavljuje. On samo pojavljuje svoju reč (Kuran - Red.). Otkrovenje u Islamu predsavlja "pismenu potvrdu" božije reči, što u hrišćanstvu nije jedno te isto. Hrišćanstvo uči da je božija reč nisposlana, sišavši u utrobu Device Marije, i primivši Telo, postala čovek. Čovek Isus Hristos.
Proizilazi, da obe religije ispovedaju da je Bog sebe prikazao čoveku posredstvom reči; razlikuju se (Hriscanstvo i Islam) u shvatanju toga - kako je reč prikazana u svetu. U Hrišcanstvu je ta pojava bila u liku Isusa Hrista, a u islamu je reč božija javljena u vidu knjige Kurana.
Zato je uloga Muhameda u Islamu, slična ulozi Device Marije u pravoslavnom hrišcanstvu. Muslimani ne smatraju Muhameda za Boga, vec za nosioca otkrovenja. To liči na to, kako Pravoslavna crkva smatra Devicu Mariju; ne kao boginju, vec kao nositeljku reči božije, koja je rodila tu reč. Obe te ličnosti (Devica Marija i Muhamed) se na sličan način proslavljaju u obe religije. Muslimani čak imaju neku vrstu akatista, koji je sastavljen slično molebnom kanonu, ali sa obraćanjem Muhamedu! Zove se "Depa abardžandži" - kanon Muhamedu, preko koga je došlo otkrovenje.
Za Hršićane, lik crkve je - Devica Marija. Hrišćani su prizvani da primimo Boga, onako kako ga je ona primila. Devica Marija je slika, lik, i ja bih rekla ikona crkve. Muhamed je "ikona" savršenog Muslimana. Zato se njihova tradicija bogobojažljivosti toliko razlikuje od hrišćanske. U hrišićanstvu je reč postala čovek, plot, da bismo se mi sjedinili sa tom rečju. Medjutim nije li to premala razlika, ja bi je nazvala nesporazumom, prevelika da bi se stvorila tolika netrpeljivost, da ne kažem mržnja izmedju ove dve religije.

Literatura:
http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/indonezija.html