Kada se napokon činilo da je talas kosmopolitizma zavladao planetom, te da su zauvek prohujale legende o sukobima civilizacija implicirane verskim razlikama,dogodilo se. Posle 11. septembra stari koncept ponovo živi, možda jače nego ikad . Hrišćanstvo i islam kao nepomirljivi protivnici! Pogled u prošlost nudi odgovore.
Porede svih sukoba koje su hrišćanstvo i islam imali sa drugim religijama, kao i onih koji su se razvijali unutar njih samih, izmedju pojedinih frakcija, neosporno je da je najveći naboj postojao na relaciji hrišćanstvo – islam. Za početak je dobro imati na umu da su hrišćanstvo i islam u mnogo čemu slični, štaviše znatno sličniji nego što bi njihovi poštovaoci hteli priznati. Jedna od ključnih sličnosti jeste podneblje u kojem su nastali, okolnosti koje su tada vladale. Hrišćanstvo je starije od islama nekih šest vekova, ali ta razlika nije presudna za njihov razvoj. I jedna i druga religija svoje monoteističko odredjenje u velikoj meri mogu zahvaliti konceptu koj ise na prostoru gde su one nastale razvijao dugo pre njih, Jevreji su Jahvea sledili već mnogo vekova pre nego što su se pojavili Isus i Muhamed. Hrišćanstvo se faktički i razvio kao frakcija jevrejske religije. Isus je pripadao esenima, dok su uticaji Mojsijevih sledbenika na razvoj islama bili još direktniji što se tiče samog religijskog ustrojstva.
Podneblje na kojem su se razvili hrišćanstvo i islam je veoma specifično. Bliski istok je milenijumima područje stvaranja i susreta veklikih civilizacija, medjutim, u trenutku nastanka ove dve religije, ovaj region nije bio politički centar nego periferija tada najmoćnijih civilizacija (Rima, kasnije Vizantije, na zapadu, te Persije, na istoku ). Stara politeistička rimska religija nikad nije stekla značajnije uporište na Bliskom istoku, a to se nije dogodilo ni kad je Rim počeo forsirati hrišćanstvo. Bez obzira što je Palestina iznedrila hrišćanstvo, ona nikad nije imala mogućnost da postane centar njegovog širenja, jer u to vreme ekspanzija se uglavnom ostvarivala mačem, a ne rečima. Tako je za stanovnike Bliskog istoka pitanje religije vrlo rano postalo pitanje politike, jer je otpor prihvatanju religije osvajača istovremeno bio otpor samom osvajaču. I dok su Isus i njegovi sledbenici u prvom veku nove ere imali velikih problema sa širenjem svoje ideologije, jer im je na putu stajao relativno stabilan rimski kompleks, pa je hrišćanstvu put širom otvorio tek tokom četvrtog veka, dotle je Muhamed u centralnoj Arabiji, početkom sedmog veka imao mnogo veću slobodu delovanja. Kada se iz današnje perspektivepogleda na hidžru (prelazak iz Meke u Medinu) čini se da Muhamedovi početni verski napori i nisu bili naročito zahtevni, bilo je dovoljno da jedan grad potčini drugi. To se vidi iz dinamike širenja islama po Arabiji tokom poslednjih godina Muhamedovog života i u decenijama neposredno po njegovoj smrti.
Da bi pravilno shvatili širenje religija u ono vreme potrebno je pokušati proniknuti u um prosečnog čoveka onog vremena. Svojevrsni fatalizam koji su u sebi nosili hrišćanstvo, a naročito islam, nisu bili velika novost u religijskom profilu čovečanstva, jer su stari politeistički koncepti vrveli od žrtvovanja na oltaru i arena sa gladnim zverima. Kada je zahuktali islam nakon Muhamedove smrti naišao na vizantijske predstraže u Siriji, došlo je do prvog sudara izmedju dva koncepta koji će u narednih četrnaest vekova više nego bilo ko drugi pretendovati na vladavinu svetom.
Islam je dobio prve bitke protiv Vizantije napredovali su prema istoku Evrope, ali i prema njenom zapadu. Početkom osmog veka pregažena je Španija, te su Arabljani upali u južnu Francusku. Tada je došlo do preokreta. Na istoku Vizantija je bila tvrd orah, pa su Arabljani doživeli neuspeh u nameri da osvoje Carigrad (propale su dve velike opsade). Na zapadu Arabljani su prodrli na teritoriju današnje Francuske, koja im je nanela odlučan poraz.To je bio jedan od ključnih koraka u emancipaciji zapadnog hrišćanstva. Nekoliko decenija kasnije, Franačka je prenela rat u Španiju i počela je vraćati u okrilje hrišćanstva .
Jedna od najdramatičnijih epizoda u kontekstu definitivnog formiranja fenomena sukoba hrišćanstva i islama sigurno su krstaški ratovi. Oni su i danas simbol borbe hrišćanstva zapada i islamskog istoka. Devet krstaških pohoda nisu nikad postigli geopolitička pomeranja kakva je zapadna Evropa, koja je imala ulogu napadača, od njih očekivala, ali je zato formirana ideološka podloga sukoba. Krstaši su više bili neuspešni nego uspešni i to zato što je kompletan projekt odisao avanturizmom. Osvojene teritorije na području Palestine, Sirije i Jordana su na kraju izgubljene, ali je ostala bitna posledica – interakcija sa novim svetom. Krstaški ratovi u sebi nose neka naravoučenija. Prvo od njih je da hrišćanstvo u svom fatalizmu ne zaostaje za islamom, naprotiv, može ga i prevazići. Jedan od najboljih primera za to je takozvani Dečiji krstaški rat. Pod uticajem verovanja da nevernike u borbi mogu pobediti samo oni hrišćani koji su potpuno čisti i dušom i telom, papstvo je u rat poslalo decu sakupljenu širom srednje i zapadne Evrope. Ta deca nikad nisu stigla na cilj. Završila su kao belo roblje ili kao prostitutke u italijanskim javnim kućama. Toliko o kreposti tadašnjeg hrišćanstva. Neuspehu hrišćanstva je u velikoj meri doprineo i raskol u crkvi.Vizantija i evropski zapad postali su vremenom nepomirljivi protivnici. Četvrti krstaški rat je u stvari bio osvajanje i pljačkanje Konstantinopolja od strane zapadnih krstaša i likvidacije Vizantije na izvesno vreme. To je omogućilo da se islam adekvatno pripremi za jos jednu ofanzivu protiv hrišćanstva. Ovaj put vodje islama nisu Arabljani, nego Turci Osmanlije. U svom pohodu, pokorili su Vizantiju, Bugarsku i Srbiju. Tako je islam osvojio Balkan, dok je zapadna Evropa bila razdirana unutrašnjim sukobima. Besnio je Stogodišnji rat izmedju Francuske i Engleske. Ni islam nije poštedjen unutrašnjih sukoba. Nije se radilo samo o verskim razlikama izmedju sunita i šiita ( što je takodje bilo implicirano regionalizmom, jer su šiiti preovladavali u nepokorenoj Persiji ), nego i o čisto suparničkim tendencijama unutar islamskog sveta. Turska bujica na Balkanu je doživela katastrofalan poraz od takodje muslimanskih Tatara. Posle nekoliko decenija ekspanzija je nastavljena. Vladavina Sulejmana II Veličanstvenog bili su najviša tačka islamskog prodora u Evropu. Zatim je došlo do opadanja.
Na istoku Evrope Habsburška Monarhija je sve više potiskivala Tursku, a tu je bila i Rusija. Turska je opstajala na Balkanu, jer evropske sile nisu znale da se dogovore oko podele njenih teritorija. Devetnaesti vek je doneo potpunu prevlast Evrope nad svetom, Tada su mnoge muslimanske zemlje postale kolonije evropskih sila. Turska i ostale islamske zemlje postale su samo marionete u rukama Evropljana. U to vreme niko nije ni pomišljao na islam kao na snagu koja bi mogla ugroziti dominaciju zapadnog sveta. Ali stvari se menjaju i to u Palestini. Udružene islamske zemlje započele su ratove protiv Izraela. U sprezi sa antikolonijalnim pokretima, sve se više govorilo o snazi islamskog sveta. Kako je slabila napetost izmedju NATO-a i Varšavskog pakta, tako je sve više u prvi plan izlazila mogućnost islamske političke renesanse. Islamska revolucija u Iranu objektivno je kamen – temeljac za novi nivo napetosti.
Nastojeći da obezbedi politički i ekonomski monopol, SAD su sve češće intervenisale u islamskom svetu, u kojem je posedovanje nafte vremenom postalo novi bitan parametar. Napad na Libiju, otvorio je nova poglavlja u istoriji sveta. Islamski protivudari već nekoliko decenija su bili izraženi kroz terorističke akcije. Rat u Avganistanu i Iraku, pritisci na Iran, nameću pitanje da li je moguće da dodje do stvaranja velike islamske alijanse koja bi krenula u sveopšti džihad protiv krstaša sa zapada kako ih naziva Osama bin Laden. Koliko daleko ovi sukobi mogu ići, to će nam pokazati vreme koje je pred nama. Šta ako se pokaže da je hiljadu četristo godina prošlo da bi se ponovo vratili na početne pozicije?
Verske vodje i svetski moćnici su kroz istoriju, kao i danas, Bibliju i Kuran tumačili po ličnim potrebama i interesima. Nekada da bi držali narod potčinjen sebi, a danas da bi ostvarivali profit.Te dve svete knjige, za ove dve velike religije, imaju mnogo zajedničkog. U istog Boga veruju, isto tumače nastanak sveta, imaju i andjele i djavola, iste stvari propovedaju, ljubav, suživot. Sve drugo je neko nametnuo, zvona, minarete, celibat, feredže, papu, muftiju, i još mnogo toga čega nema ni u Bibliji ni u Kuranu. Jedan od velikana ljudske civilizacije, Bendžamin Franklin u svojim memoarima kaže sledeće: “... jer obično svaka vera zamišlja da samo ona pritežava istinu, dok se sve ostale, koje se od nje razlikuju, nalaze se u zabludi; odprilike onako kako biva sa čovekom koji putuje po magli; one koji idu istim putem ispred njega i one koje idu za njim, on vidi maglom okružene kao i ljude po poljima s jedne strane i s druge strane puta; ali oko njega samog čini mu se sve tako jasno i vidno“. To je suština!
Literatura:
www.6zka.com/do/da,124
''Život Bendzamina Franklina'', Čedomilj Mijatović, Štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1901.
Porede svih sukoba koje su hrišćanstvo i islam imali sa drugim religijama, kao i onih koji su se razvijali unutar njih samih, izmedju pojedinih frakcija, neosporno je da je najveći naboj postojao na relaciji hrišćanstvo – islam. Za početak je dobro imati na umu da su hrišćanstvo i islam u mnogo čemu slični, štaviše znatno sličniji nego što bi njihovi poštovaoci hteli priznati. Jedna od ključnih sličnosti jeste podneblje u kojem su nastali, okolnosti koje su tada vladale. Hrišćanstvo je starije od islama nekih šest vekova, ali ta razlika nije presudna za njihov razvoj. I jedna i druga religija svoje monoteističko odredjenje u velikoj meri mogu zahvaliti konceptu koj ise na prostoru gde su one nastale razvijao dugo pre njih, Jevreji su Jahvea sledili već mnogo vekova pre nego što su se pojavili Isus i Muhamed. Hrišćanstvo se faktički i razvio kao frakcija jevrejske religije. Isus je pripadao esenima, dok su uticaji Mojsijevih sledbenika na razvoj islama bili još direktniji što se tiče samog religijskog ustrojstva.
Podneblje na kojem su se razvili hrišćanstvo i islam je veoma specifično. Bliski istok je milenijumima područje stvaranja i susreta veklikih civilizacija, medjutim, u trenutku nastanka ove dve religije, ovaj region nije bio politički centar nego periferija tada najmoćnijih civilizacija (Rima, kasnije Vizantije, na zapadu, te Persije, na istoku ). Stara politeistička rimska religija nikad nije stekla značajnije uporište na Bliskom istoku, a to se nije dogodilo ni kad je Rim počeo forsirati hrišćanstvo. Bez obzira što je Palestina iznedrila hrišćanstvo, ona nikad nije imala mogućnost da postane centar njegovog širenja, jer u to vreme ekspanzija se uglavnom ostvarivala mačem, a ne rečima. Tako je za stanovnike Bliskog istoka pitanje religije vrlo rano postalo pitanje politike, jer je otpor prihvatanju religije osvajača istovremeno bio otpor samom osvajaču. I dok su Isus i njegovi sledbenici u prvom veku nove ere imali velikih problema sa širenjem svoje ideologije, jer im je na putu stajao relativno stabilan rimski kompleks, pa je hrišćanstvu put širom otvorio tek tokom četvrtog veka, dotle je Muhamed u centralnoj Arabiji, početkom sedmog veka imao mnogo veću slobodu delovanja. Kada se iz današnje perspektivepogleda na hidžru (prelazak iz Meke u Medinu) čini se da Muhamedovi početni verski napori i nisu bili naročito zahtevni, bilo je dovoljno da jedan grad potčini drugi. To se vidi iz dinamike širenja islama po Arabiji tokom poslednjih godina Muhamedovog života i u decenijama neposredno po njegovoj smrti.
Da bi pravilno shvatili širenje religija u ono vreme potrebno je pokušati proniknuti u um prosečnog čoveka onog vremena. Svojevrsni fatalizam koji su u sebi nosili hrišćanstvo, a naročito islam, nisu bili velika novost u religijskom profilu čovečanstva, jer su stari politeistički koncepti vrveli od žrtvovanja na oltaru i arena sa gladnim zverima. Kada je zahuktali islam nakon Muhamedove smrti naišao na vizantijske predstraže u Siriji, došlo je do prvog sudara izmedju dva koncepta koji će u narednih četrnaest vekova više nego bilo ko drugi pretendovati na vladavinu svetom.
Islam je dobio prve bitke protiv Vizantije napredovali su prema istoku Evrope, ali i prema njenom zapadu. Početkom osmog veka pregažena je Španija, te su Arabljani upali u južnu Francusku. Tada je došlo do preokreta. Na istoku Vizantija je bila tvrd orah, pa su Arabljani doživeli neuspeh u nameri da osvoje Carigrad (propale su dve velike opsade). Na zapadu Arabljani su prodrli na teritoriju današnje Francuske, koja im je nanela odlučan poraz.To je bio jedan od ključnih koraka u emancipaciji zapadnog hrišćanstva. Nekoliko decenija kasnije, Franačka je prenela rat u Španiju i počela je vraćati u okrilje hrišćanstva .
Jedna od najdramatičnijih epizoda u kontekstu definitivnog formiranja fenomena sukoba hrišćanstva i islama sigurno su krstaški ratovi. Oni su i danas simbol borbe hrišćanstva zapada i islamskog istoka. Devet krstaških pohoda nisu nikad postigli geopolitička pomeranja kakva je zapadna Evropa, koja je imala ulogu napadača, od njih očekivala, ali je zato formirana ideološka podloga sukoba. Krstaši su više bili neuspešni nego uspešni i to zato što je kompletan projekt odisao avanturizmom. Osvojene teritorije na području Palestine, Sirije i Jordana su na kraju izgubljene, ali je ostala bitna posledica – interakcija sa novim svetom. Krstaški ratovi u sebi nose neka naravoučenija. Prvo od njih je da hrišćanstvo u svom fatalizmu ne zaostaje za islamom, naprotiv, može ga i prevazići. Jedan od najboljih primera za to je takozvani Dečiji krstaški rat. Pod uticajem verovanja da nevernike u borbi mogu pobediti samo oni hrišćani koji su potpuno čisti i dušom i telom, papstvo je u rat poslalo decu sakupljenu širom srednje i zapadne Evrope. Ta deca nikad nisu stigla na cilj. Završila su kao belo roblje ili kao prostitutke u italijanskim javnim kućama. Toliko o kreposti tadašnjeg hrišćanstva. Neuspehu hrišćanstva je u velikoj meri doprineo i raskol u crkvi.Vizantija i evropski zapad postali su vremenom nepomirljivi protivnici. Četvrti krstaški rat je u stvari bio osvajanje i pljačkanje Konstantinopolja od strane zapadnih krstaša i likvidacije Vizantije na izvesno vreme. To je omogućilo da se islam adekvatno pripremi za jos jednu ofanzivu protiv hrišćanstva. Ovaj put vodje islama nisu Arabljani, nego Turci Osmanlije. U svom pohodu, pokorili su Vizantiju, Bugarsku i Srbiju. Tako je islam osvojio Balkan, dok je zapadna Evropa bila razdirana unutrašnjim sukobima. Besnio je Stogodišnji rat izmedju Francuske i Engleske. Ni islam nije poštedjen unutrašnjih sukoba. Nije se radilo samo o verskim razlikama izmedju sunita i šiita ( što je takodje bilo implicirano regionalizmom, jer su šiiti preovladavali u nepokorenoj Persiji ), nego i o čisto suparničkim tendencijama unutar islamskog sveta. Turska bujica na Balkanu je doživela katastrofalan poraz od takodje muslimanskih Tatara. Posle nekoliko decenija ekspanzija je nastavljena. Vladavina Sulejmana II Veličanstvenog bili su najviša tačka islamskog prodora u Evropu. Zatim je došlo do opadanja.
Na istoku Evrope Habsburška Monarhija je sve više potiskivala Tursku, a tu je bila i Rusija. Turska je opstajala na Balkanu, jer evropske sile nisu znale da se dogovore oko podele njenih teritorija. Devetnaesti vek je doneo potpunu prevlast Evrope nad svetom, Tada su mnoge muslimanske zemlje postale kolonije evropskih sila. Turska i ostale islamske zemlje postale su samo marionete u rukama Evropljana. U to vreme niko nije ni pomišljao na islam kao na snagu koja bi mogla ugroziti dominaciju zapadnog sveta. Ali stvari se menjaju i to u Palestini. Udružene islamske zemlje započele su ratove protiv Izraela. U sprezi sa antikolonijalnim pokretima, sve se više govorilo o snazi islamskog sveta. Kako je slabila napetost izmedju NATO-a i Varšavskog pakta, tako je sve više u prvi plan izlazila mogućnost islamske političke renesanse. Islamska revolucija u Iranu objektivno je kamen – temeljac za novi nivo napetosti.
Nastojeći da obezbedi politički i ekonomski monopol, SAD su sve češće intervenisale u islamskom svetu, u kojem je posedovanje nafte vremenom postalo novi bitan parametar. Napad na Libiju, otvorio je nova poglavlja u istoriji sveta. Islamski protivudari već nekoliko decenija su bili izraženi kroz terorističke akcije. Rat u Avganistanu i Iraku, pritisci na Iran, nameću pitanje da li je moguće da dodje do stvaranja velike islamske alijanse koja bi krenula u sveopšti džihad protiv krstaša sa zapada kako ih naziva Osama bin Laden. Koliko daleko ovi sukobi mogu ići, to će nam pokazati vreme koje je pred nama. Šta ako se pokaže da je hiljadu četristo godina prošlo da bi se ponovo vratili na početne pozicije?
Verske vodje i svetski moćnici su kroz istoriju, kao i danas, Bibliju i Kuran tumačili po ličnim potrebama i interesima. Nekada da bi držali narod potčinjen sebi, a danas da bi ostvarivali profit.Te dve svete knjige, za ove dve velike religije, imaju mnogo zajedničkog. U istog Boga veruju, isto tumače nastanak sveta, imaju i andjele i djavola, iste stvari propovedaju, ljubav, suživot. Sve drugo je neko nametnuo, zvona, minarete, celibat, feredže, papu, muftiju, i još mnogo toga čega nema ni u Bibliji ni u Kuranu. Jedan od velikana ljudske civilizacije, Bendžamin Franklin u svojim memoarima kaže sledeće: “... jer obično svaka vera zamišlja da samo ona pritežava istinu, dok se sve ostale, koje se od nje razlikuju, nalaze se u zabludi; odprilike onako kako biva sa čovekom koji putuje po magli; one koji idu istim putem ispred njega i one koje idu za njim, on vidi maglom okružene kao i ljude po poljima s jedne strane i s druge strane puta; ali oko njega samog čini mu se sve tako jasno i vidno“. To je suština!
Literatura:
www.6zka.com/do/da,124
''Život Bendzamina Franklina'', Čedomilj Mijatović, Štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1901.
